Vuka

Leskovački Dosijei ga posle rata vode kao tihu senku na trasama oružja kroz dolinu. Nije nosio ista dokumenta dva dana zaredom. Poruke za Prag, po jednoj belešci, krio je u pesmama o zimama na Moravi.

U dosijeu stoji da je više puta menjao koordinate skladišta i preusmeravao pošiljke. Razlog nije bio ni vera ni zastava, nego dug državi od skoro milion dinara zbog utaje poreza. Roba je išla onima koji su plaćali u zlatu.

Posle Leskovačkog Suđenja sklonio se u Češku Pivaru u Nišu i preko diplomatskih veza obezbedio nestanak. Dosijei tu prvi put beleže njegovu neobičnu alergiju na sveštenstvo: u crkvi bi mu se steglo grlo, oči zasuzile, a čim sveštenik progovori sve bi pobelelo, pa je naučio da izađe teturajući se pre nego što se potpuno onesvesti. Trag mu se zatim gubi u Pragu, uz napomenu da je tamo prvi put postao čovek sa čistim imenom.

Vuka je iz Niša krenuo prema Pragu, ali je već kod Sofije skrenuo sa puta zbog žene koja je na pijaci kod crkve Svete Nedelje prodavala amajlije i pogađala skrivene želje prolaznika. Primetila ga je kada ga je pred sveštenikom uhvatila stara alergija i izvela ga je iz crkvenog dvorišta pre nego što se onesvestio. Pratio ju je do Plovdiva i zavoleo tek posle dugog udvaranja: Vuka se retko zaljubljivao, ali kada bi se to desilo, voleo je bez mere, donosio joj pesme i birao vino prema njenom horoskopu.

U Bugarskoj se ponovo sreo sa Milićem i kod Madana su u praznoj školi napuštenog rudarskog naselja pronašli ritualno postavljeno telo nestalog starešine. Pred meštanima su se predstavljali kao Rđa (Rust) i Martin (Woody). Sačuvan je transkript njihovog susreta, na kojem ga je Milić, umesto da ostane pod lažnim imenom, pred svima pozdravio punim imenom: "Vukašine." "Zašto me zoveš sa government name?" "Government mandated name, brate." Milić je bez sna prekrivao zid kartama, a Vuka je držao istragu na onome što mogu da dokažu. Trag ih je odveo do podzemne odaje zvane Žuti dvor, gde su umesto magije našli ritualna ubistva, zaštićene počinioce i registre iz kojih su imena sa vrha isečena. Jedini netaknut trag bila je priznanica overena znakom graditeljske kuće Baneta Netanjahovića. Vuka se vratio u Plovdiv, gde je bugarska veštica njegov odlazak prema Pragu doživela kao izdaju i proklela ga.

Do Krasnodara je stigao više mrtav nego živ: kletva ga je topila iz nedelje u nedelju, hrana se nije zadržavala u njemu, a noću je čuo sopstveno ime izgovoreno vešticinim glasom. Sa tog puta sačuvan je jedan odjek njegovog glasa: "Uu jao, kolko me jebe ovo." Ruske veštice koje su tu činile koven izlile su rastopljeni vosak u crnu vodu, u njegovom obliku prepoznale bugarsku kletvu i odvele ga do rumunskog vrača kraj reke Kuban. Tokom tri noći vrač je pronašao put kojim je kletva stigla i otupio joj oštricu dovoljno da Vuka ponovo jede, hoda i putuje, ali koren nije uspeo da iščupa. Rekao je da je kletva vezana za nešto dublje od tela i da je do kraja može skinuti samo Vukino više ja.

Iz Krasnodara je preko Moskve konačno stigao u Prag, grad koji je godinama poznavao samo sa šifrovanih karata. Papiri su mu davali samo privremeni boravak, pa je u Starom gradu našao advokaticu za strance po imenu Drahomira. Ona ga je uvela u Hrastovo kolo, druidsko društvo kome je i sama pripadala. Već prve noći su ga bez objašnjenja poveli u šumu ispod Vyšehrada, obukli u kostim i postavili u sredinu kruga od baklji. Vuka se pokušao da protestuje tokom presvlačenja: "I ja sam kao, čekaj brate, u šta me uvlačite, be, alo?" ali bez uspeha. Tek posle rituala ponudili su mu novi pasoš i stalni boravak ako im pronađe izgubljeni sigil, jedino čime su mogli da se odupru sveštenicima koji su tih godina preuzimali Prag.

Trag je najpre vodio u Mantovu. Vuka tamo nije našao ništa osim severnih Italijana koji su, čim bi čuli odakle je, sklanjali knjige klesarskih znakova i brojali kašike. O Mantovi je ostavio samo dve reči: "Znači tuga." Drugi trag odveo ga je u Amsterdam, u kriptu ispod Oude Kerk, otključanu samo tokom liturgije. Dva puta je pokušao da siđe i oba puta ga je alergija izvela napolje pre potpunog pada. U natkrivenoj hali hrane u Bellamystraat upoznao je Holanđanku koju su prepisi pogrešno nazvali vešticom, blagu duhovnu učiteljicu. Već pri prvom razgovoru joj je rekao: "Znaš šta, kad bi se drogirao, hteo bi da probam meskalin kaktus." Kada ga je pitala šta o tome zna, objasnio je: "Znači, piješ onu tečnost iz kaktus, veoma spiritualno iskustvo, druge galaksije ovo-ono." Ona ga je umesto toga kroz dah, post i dugu nepomičnost naučila da odvoji svest od tela. Sa njom je za jednu noć proživeo hiljade života, a kada mu se ego raspao, bugarska kletva više nije imala za šta da se drži. Od tada se nijedna kletva nije zadržala na Vuki. Na pitanje da li je u Amsterdamu nešto uzeo, odgovarao je: "Da, I'm high on life."

Posle tih putovanja u Amsterdamu se pojavio i Dax, poslat da proveri nestanke ljudi i tereta povezane sa Epstinovićevim ostrvom. Da ne bi privukli stare neprijatelje, Vuka se predstavljao kao Šunka (Ham), a Dax kao Pasulj (Bean). Vuka je iz arhiva i razgovora sa porodicama žrtava izvlačio ime i priču čudovišta, a Dax je u crnoj kočiji držao so, gvožđe i kovčeg lažnih isprava kojima su otvarali svaka vrata u gradu. Spalili su kosti utopljene neveste koja je iz kanala Prinsengraht dozivala neverne muškarce, isterali duha trgovca vezanog za sopstvene kosti i pomoću ogledala otkrili biće koje je uzimalo lice poslednje žrtve.

Pre povratka je treći put ušao u Oude Kerk. Liturgija ga je oborila već na stepenicama, pa se u kriptu više skotrljao nego sišao i u padu rasekao dlan o ivicu razbijene ploče. Krv je pala na znak uklesan u kamen veličine dlana. Sveštenik iznad njega stao je usred rečenice i nije mogao da je nastavi. Belo se povuklo, Vuka je došao sebi, izvadio kamen iz zida i izašao iz crkve.

U Prag se vratio sa kamenom u torbi. Društvo Druida je u znaku prvi put posle tri kolena pročitalo rečenicu iz koje je nastao: "Sveštenik ovde nema glas." Vuka je dobio novi pasoš, sobu u Žižkovu i pravo da zauvek ostane u gradu za kojim je čeznuo.

Druidi su sigil ugradili u sam Prag. Njegove linije ušle su u planove novih ulica, mostova i temelja, pa ga grad nosi, a niko ga ne vidi. Sveštenici su iz kolena u koleno imali sve manje glasa, i Češka se danas vodi kao najateističkija zemlja Evrope. Vuki su otkrili i dan kada je veza sa višim dimenzijama najjača: u zoru dugodnevice svest može da napusti telo i ode dalje nego ijednog drugog dana. Te zore 1393. Vuka je pepelom naslikao sigil na stenu na brdu Vitkov, iznad Žižkova, i seo licem prema istoku. Rekao je "Ja moram da kreiram i evoluiram", izašao iz tela onako kako ga je Holanđanka naučila i krenuo prema Suncu.