Vuka

Vuka je iz Niša krenuo prema Pragu, ali je već kod Sofije skrenuo sa puta zbog žene koja je na pijaci kod crkve Svete Nedelje prodavala amajlije i pogađala skrivene želje prolaznika. Primetila ga je kada ga je pred sveštenikom uhvatila stara alergija i izvela ga je iz crkvenog dvorišta pre nego što se onesvestio. Pratio ju je do Plovdiva i zavoleo tek posle dugog udvaranja: Vuka se retko zaljubljivao, ali kada bi se to desilo, voleo je bez mere, donosio joj pesme i birao vino prema njenom horoskopu.

U Bugarskoj se ponovo sreo sa Milićem i kod Madana su u praznoj školi napuštenog rudarskog naselja pronašli ritualno postavljeno telo nestalog starešine, sa krunom od granja, žutom tkaninom i spiralnim znakom. Pred meštanima Milić se predstavljao kao Rđa (Rust), a Vuka kao Martin (Woody): Milić je bez sna prekrivao zid kartama i tvrdio da se vreme vraća u krug, dok je Vuka ispitivao porodice i registre i držao istragu na onome što mogu da dokažu. Trag ih je odveo do podzemne odaje zvane Žuti dvor, gde je Vuka oborio čuvara rudnika dovoljno dugo da Milić iznese registre isplata, ali je osumnjičeni pobegao kroz urušeni hodnik. Umesto magije pronašli su ritualna ubistva, zaštićene počinioce i registre iz kojih su imena sa vrha pažljivo isečena. Jedini netaknut trag bila je priznanica o donaciji overena znakom graditeljske kuće Baneta Netanjahovića; da li je novac slao sam Bane ili preko njega Dušan, koji je te godine boravio na njegovim bedemima u Tel Avivu, nijedan zapis ne potvrđuje. Vuka se vratio u Plovdiv, gde je bugarska veštica njegov odlazak prema Pragu doživela kao izdaju i proklela.

Do Krasnodara je stigao više mrtav nego živ: kletva ga je topila iz nedelje u nedelju, hrana se nije zadržavala u njemu, a noću je čuo sopstveno ime izgovoreno vešticinim glasom. Ruske veštice koje su tu činile koven izlile su rastopljeni vosak u crnu vodu, u njegovom obliku prepoznale bugarsku kletvu i odvele ga do rumunskog vrača kraj reke Kuban. Tokom tri noći vrač je pronašao put kojim je kletva stigla i otupio joj oštricu dovoljno da Vuka ponovo jede, hoda i putuje, ali koren nije uspeo da iščupa. Rekao je da je kletva vezana za nešto dublje od tela i da je do kraja može skinuti samo Vukino više ja.

Iz Krasnodara je preko Moskve konačno stigao u Prag, grad koji je godinama poznavao samo sa šifrovanih karata. Njegovi papiri davali su mu samo privremeni boravak, pa mu je gradska kancelarija, koja je govorila u ime esnafa i deoničara gradskih radionica, ponudila čist identitet pod jednim uslovom: da im donese način da podignu vrednost udela svojih deoničara. Prihvatio je jer mu je Prag prvi put ličio na dom. Potraga ga je najpre odvela u Italiju, gde je u mantovskim radionicama gledao majstore koji ne prodaju predmet nego nacrt, pa isti nacrt naplaćuju svakome ko po njemu gradi.

Potraga ga je zatim dovela u Amsterdam. Dva puta je pokušao da uđe u Oude Kerk tokom liturgije, ali ga je oba puta alergija izvela napolje pre potpunog pada. Holanđanku koju su prepisi pogrešno nazvali vešticom upoznao je u natkrivenoj hali hrane u Bellamystraat: bila je blaga duhovna učiteljica, ne žena crne magije. Naučila ga je da kroz dah, post i dugu nepomičnost odvoji svest od tela. Sa njom je doživeo raspad ega, putovao kroz druge galaksije i univerzume, živeo hiljade života i provodio desetine hiljada godina u svetovima iz kojih se vraćao pre sledećeg jutra. Kada se ego raspao, kletva više nije imala za šta da se drži: koren koji vrač nije uspeo da iščupa nestao je zajedno sa čovekom za kojeg je bio vezan. Od tada nijedna poznata kletva nije uspela da se zadrži na Vuki.

Posle tih putovanja u Amsterdamu se pojavio i Dax, poslat da proveri nestanke ljudi i tereta povezane sa Epstinovićevim ostrvom. Da ne bi privukli stare neprijatelje, Vuka se predstavljao kao Šunka (Ham), a Dax kao Pasulj (Bean). Vuka je iz arhiva i razgovora sa porodicama žrtava izvlačio ime i priču čudovišta, a Dax je u crnoj kočiji držao so, gvožđe i kovčeg lažnih isprava kojima su otvarali svaka vrata u gradu. Spalili su kosti utopljene neveste koja je iz kanala Prinsengraht dozivala neverne muškarce, isterali duha trgovca vezanog za sopstvene kosti i pomoću ogledala otkrili biće koje je uzimalo lice poslednje žrtve.

U Prag se vratio bez zlata i bez robe, sa idejom sklopljenom od mantovskih nacrta, amsterdamskih trgovaca koji su brodove delili na udele i trgovali papirom umesto teretom, i života u kojima je gledao mašine kako rade po zapisanim uputstvima. Kancelariji je predložio radionicu pisara koja ne prodaje gotovu stvar, nego uputstva za mlinove, satove i razboje: kupac ne plaća jednom, već svake godine iznova, jer se uputstva stalno dopunjuju ispravkama, a stare verzije prestaju da se održavaju. Zapisničar je zabeležio da niko nije razumeo ni polovinu, ali da su udeli gradskih radionica udvostručili vrednost pre nego što je išta izgrađeno. Vuka je dobio čist identitet, sobu u Žižkovu i pravo da zauvek ostane u gradu za kojim je čeznuo. Okupljao je astrologe, alhemičare, inženjere i mistike, ali je izbegavao crkvene službe, a ostalo mu je pitanje koje nijedan udeo nije mogao da plati: posle hiljada proživljenih života, da li postoji granica iskustva koju ipak ne može da pređe? Sunce je postalo najudaljeniji simbol tog pitanja, istovremeno predmet proučavanja, inženjerski izazov i pomalo romantična čežnja.

Poslednji pouzdani zapisi prikazuju Vuku u radionici u Žižkovu nad planovima za kuću, astronomskim proračunima i nacrtima krila od drveta, platna i voska. Nije ih smatrao suprotstavljenim projektima: kuća je značila da konačno ima gde da živi i kome da se vrati, a krila da proveri koliko daleko može da ode. Posetiocima koji su pitali zašto pored kuće gradi i krila odgovarao je rečenicom koja se posle prepisivala po Žižkovu: "Kreacija i evolucija su svrha postojanja." Iz radionice i dalje stižu pisma sa njegovim potpisom, zahtevi za novim materijalima i ispravke proračuna. Nije potvrđeno da li je Vuka već izveo prvi let, odložio ga ili još uvek menja nacrte dok gradi svoj život u Pragu.