Vuka

U Bitci kod Pčinje nije jurio slavu. Držao se iza linije, čitao kretanje niške formacije i postavljao zamke tamo gde se teren lomio. Njegova procena slabe tačke otvorila je Čočku put prema mostu.

Posle prvog proboja prešao je na severozapadni sektor. Tu je, zajedno sa Daxom, držao maglu, prilaze i mrtve uglove u kojima se niška izvidnica gubila pre nego što bi videla glavnu liniju.

Leskovački Dosijei ga posle rata vode kao tihu senku na trasama oružja kroz dolinu. Nije nosio ista dokumenta dva dana zaredom. Poruke za Prag, po jednoj belešci, krio je u pesmama o zimama na Moravi.

U dosijeu stoji da je više puta menjao koordinate skladišta i preusmeravao pošiljke. Razlog nije bio ni vera ni zastava, nego dug državi od skoro milion dinara zbog utaje poreza. Roba je išla onima koji su plaćali u zlatu.

Iza tog hladnog rada vidi se običniji cilj: češki papiri i izlaz iz blata juga. Prag je znao samo sa šifrovanih karata, ali ga je držao kao jedino mesto gde poreznik nema njegovo pravo ime.

Posle Leskovačkog Suđenja sklonio se u Češku Pivaru u Nišu i preko diplomatskih veza obezbedio nestanak. Trag mu se gubi u Pragu, uz napomenu da je tamo prvi put postao čovek sa pravim imenom.