Kosta

Po dolasku u Beograd 1388. Kosta je pod lažnim imenom počeo da radi u Centru za Otpremu. Ispod jednog skladišta otvorio je kliniku za radnike, begunce, kriminalce i ljude koje zvanični lekari nisu želeli da prime. Nije imao školu ni dozvolu, ali je umeo da zaustavi krvarenje, namesti prelom i dovoljno samouvereno izgovori dijagnozu da mu očajni ljudi poveruju. Dosijei beleže da je te iste godine kroz Beograd kratko prošao i Cone, da li je put Oca Jajeta prošao i kroz zelenu kliniku, nije potvrđeno.

Prelomna noć dogodila se kada je u kafanu Ćoška doveo teško ranjenog Adama. Čočko mu je davao kokain da ostane budan, marihuanu da smiri ruke i rakiju kada ništa drugo nije ostalo. Kosta je bez odgovarajućih instrumenata završio operaciju i Adam je preživeo, ali su njih dvojica ostala budna 7 dana. Pred kraj trećeg dana Kosta je prestao da govori o pacijentu i prvi put izgovorio reč Etelian. Tvrdio je da iz zida čuje više ljudi koji se prepiru, iako Čočko nije čuo ništa osim podrumske buke. Iz dana kada je nedelja bez sna konačno prošla sačuvan je jedan odjek Kostinog glasa: "Konačno sam u stanje brate da mogu se dignem iz krevet."

Kosta se vratio u Beograd a dim marihuane je stalno izlazio kroz podrumske otvore, pa je mesto postalo poznato kao Zelena klinika. Kosta je kokainom produžavao smene, marihuanom pokušavao da utiša glasove, a pacijentima prodavao obe supstance kao lekove. Umesto da nestanu, glasovi Eteliana postajali su jasniji. Pacijenti su ga slušali kako tokom operacija odgovara Rosi, psuje Juliana, upozorava Saviora da ne veruje Hijeni i naređuje Dragoljubu Genocidašu da sačeka.

Najviše beležaka odnosilo se na nešto što je Kosta nazivao Blink. Opisivao ga je kao pokret kojim čovek u jednom trenutku nestane sa jednog mesta i pojavi se na drugom, prebrzo da bi protivnik mogao da odgovori. Kosta je na zidovima klinike crtao polja, prolaze i domete, pomerao kamenčiće kao ljude i satima ponavljao da je Blink prejak i da mora da se nerfuje. Reč nerfuje nije pripadala nijednom poznatom govoru tog vremena, ali se u njegovim beleškama pojavljuje više od šezdeset puta.

Do 1392. kliniku je sve manje vodio kao lekar, a sve više kao čekaonicu za Etelian. Vrata je numerisao, zvono Centra za Otpremu koristio kao znak za početak novih rundi i slao prazne kočije prema šumi sa paketima naslovljenim na Juliana i Dragoljuba Genocidaša. Nekoliko kočija se vratilo bez vozača. U jednoj je pronađen list sa rasporedom koji nije bio ispisan Kostinom rukom i kratkom porukom: "Blink ostaje. Kosta neka dođe lično."

Straža je 1393. upala u Zelenu kliniku tražeći nestale kočije, drogu i ljude koje je Kosta u gradskim knjigama proglašavao mrtvima. Tokom pretresa pala je lampa i zapalila uskladišteni alkohol, marihuanu, medicinske zalihe i registre pacijenata. Kosta je podmetnuo leđa pod oštećeni oslonac i držao stepenište dok su bolesnici bežali kroz pogrebni prolaz, poslednji put postavši Živi Zid. Kada je poslednji čovek izašao, Kosta je ostavio skalpel, lekarske knjige i ključeve klinike u vatri. Preživelima je rekao da više nije doktor i da ga Etelian čeka.

Iste noći viđen je kako sam odlazi prema šumi izvan Beograda, noseći samo torbu sa beleškama i zvonom. Jedan kočijaš tvrdi da su ga na ivici šume čekao čovek po imenu Julian koji se zajedno sa kostom utopio u okolna stabla. Drugi svedok kaže da je Kosta bio potpuno sam i da je razgovarao sa drvećem. Tragovi su vodili do male čistine i tamo se prekidali, bez povratnih stopa.

Nije utvrđeno da li je Etelian bio stvarno mesto, naziv grupe skrivene u šumi, odjek Prostranstva ili opsesija nastala tokom godina kokaina, marihuane i nespavanja. Poslednji sačuvani zapis pripisuje se Kosti, ali ni rukopis nije pouzdano potvrđen: "Blink je i dalje prejak." Mometova Stranka je priču objavila nakon poređenja odjeka sa ruševinama Zelene klinike, paketima iz napuštenih kočija i tragovima pronađenim na ivici šume.