Pčinja

Pčinja u najširem smislu obuhvata jug doline Južne Morave i sliv istoimene reke. Na severu počinje na liniji kroz Leskovac, na zapadu je zatvaraju planine prema Prizrenu i Skoplju, na istoku planinski venac prema Sofiji, a na jugu se otvara prema Kumanovu i Vardaru. Kroz sredinu ide Južna Morava, sa Hanom i Vranjem na njoj.

Region je pretežno brdovit. Dolina Morave je u klisuri kod Hana široka tek nekoliko stotina metara, a prema Vranju se širi u kotlinu. Planine na istoku, gde su rudnici, prelaze 1.800 metara i pod snegom su pola godine. Reka Pčinja izvire pod tim planinama, teče prema jugozapadu i napušta region kod Kumanova.

Zime su oštrije nego u Nišu, sa dugom maglom u klisuri i snegom u planinama. Leta su vrela u kotlinama i sveža na visini. Vetar niz dolinu duva skoro svakog popodneva i lokalno se zove niški, bez obzira na pravac iz kog dolazi.

U najvećim granicama oko 180.000 ljudi, bez istočne polovine Leskovca. Najgušće su naseljene kotline oko Hana i Vranja, a planinska sela prema rudnicima prazne se od zime 1382. i nikad se nisu napunila. Popis se u regionu ne priznaje ako ga nije radila Mometova Stranka, a stranka ga ne priznaje ako ga je radio bilo ko drugi.

Rudarstvo u planinama na istoku, drvo, trgovina duž Morave i sve više turizam vezan za Bitku. Bojno polje, most i četiri sektora obilaze se u organizovanim turama, sa vodičima koji se ne slažu oko toga gde je ko stajao.

Pčinja je ime za reku, za dolinu kroz koju teče i za celu upravu koja je posle zime 1382. držala jug doline Južne Morave. Najveći opseg te uprave beleže hronike iz prvih godina posle mira: od istočne polovine Leskovca na severu, preko Vladičinog Hana i Vranja, do reke Pčinje na jugu i rudnika u planinama prema Sofiji na istoku. To su granice koje se i danas crtaju na mapama i koje ova arhiva prikazuje uz svaki zapis o mestu.

Granica sa Nišom povučena je mirovnim sporazumom bez novog krvoprolića. Leskovac je presečen, zapad Nišu, istok Pčinji. Sve južno i istočno od te linije vodilo se kao pčinjsko: Han kao grad heroja, Vranje kao trgovački prolaz, sela uz reku i šume iznad nje. Kasnije uprave su taj prostor sužavale, ali nijedna nije uspela da izbriše sećanje na prvobitnu liniju.

Bojno polje kod reke, jugoistočno od Hana, deli se na četiri sektora: šumu Coneove zasede, Kostinu centralnu liniju, Daxovu severozapadnu maglu i most koji je odlučio povlačenje. Posle Dušanovog rušenja mosta ostao je pogled preko rane u reci. Most je obnovljen, a slika je ostala u pesmama i govorima.

U savremenom periodu Mometova Stranka Pčinju ne opisuje kao region, nego kao zemlju kojoj nedostaje samo priznanje. Program traži autonomiju, tvrđe krilo punu nezavisnost, a zastava Pčinje visi na svakom njihovom skupu. Kad govore o granicama, misle na najveće granice koje je uprava ikad držala, ne na ono što je od nje ostalo posle. Niš na to gleda kao na provokaciju, Leskovac kao na još jedan razlog za raspravu da li Dosijei uopšte postoje.

• Podrška nezavisnosti Pčinje: 61% po anketi Mometove Stranke, 23% po anketi niške uprave. Obe ankete rađene su iste nedelje, na istim mestima.
• Pčinja nema glavni grad. Han ga traži zbog Bitke, Vranje zbog veličine, a Leskovac zato što je u njemu održano Suđenje. Stranka pitanje odlaže od osnivanja.