Cone

Posle Suđenja Cone se vratio u Niš i sakrio ispod nosa Tvrđave, ali mir koji je zavladao dolinom bio je najgora vest koju je njegov posao mogao da dobije. Rasporedi straže nisu vredeli ni papir na kojem su pisani, a dve strane koje su ga godinama hranile sada su trgovale direktno, bez posrednika. Prvi put u životu Cone nije imao šta da proda. Glasinu koja ga je izvukla doneo mu je čovek iz Stojanove švercerske mreže, trgovac koji mu je dugovao više nego što je smeo da prizna. Pričao je o zalivu daleko na istoku, o toplom moru punom bisernih školjki i o luci na peščanom rukavcu u koju stižu trgovci sa tri kontinenta, gde niko nikoga ne pita za ime i gde se sve na svetu može prodati dva puta. Cone je čoveku otpisao dug, otkupio njegovu priču do poslednjeg detalja i iste noći nestao iz Niša.

Kroz Grčku se spustio do Soluna, gde je nedelju dana prodavao kapetanima vesti o balkanskim drumovima dok nije zaradio mesto na brodu za Carigrad, a odatle jedrenjakom niz levantsku obalu prema Basri. Kod Tel Aviva, dok je brod krcao vodu, sa pristaništa je ugledao Dušana, čoveka koji mu je 1382. razbio zasedu, kako šeta bedemima pored Baneta Netanjahovića, velikaša koji ih je i podigao. Cone je zahvatio šaku peska, odmerio vetar kao nekada strele, viknuo 'Tvoja mama' i pogodio Dušana pravo u potiljak. Dušan se okrenuo i video samo galebove, dok je vetar povik već razvlačio po luci. Cone je otplovio sa osećajem da je naplatio šumu iz 1382. i uverenjem da čoveku pesak nikada ne sme da nedostaje, a u zapisima sa Dušanovog severnog dvora stoji da on i danas, kada jako zaduva, zastane, osluškuje i tvrdi da u vetru čuje coneta kako izgovara 'Tvoja mama'.

Iz Basre je nastavio kopnom, sa karavanom koji je uz rub pustinje silazio prema jugu. Kada je podnevna vrelina jednog dana zaustavila karavan, Cone je jedino jaje koje je imao razbio na ravan kamen i pustio sunce da ga ispeče, a zatim ga jeo tačno jedan dan, zalogaj po zalogaj. Karavandžlije su ga zbog toga prozvale Abu Bajda, Otac Jajeta, i to ime je u Dubai stiglo pre njega. Naselje na peščanom rukavcu dočekalo ga je onako kako je i zamišljao: ronioci su vadili bisere, a stranci dolazili po njih i odlazili sa manje novca nego što su planirali. Ime mu niko nije umeo da izgovori, pa ga je svaka zajednica krstila po svome: persijski trgovci zvali su ga Kon, portugalski kapetani Senjor Kone, a za arape je ostao Abu Bajda.

U zalivu nije prodavao ni bisere, ni zlato, ni so. Prodavao je jaja. Nadimak Abu Bajda prihvatio je kao obavezu: otkupljivao je jaja od beduina i ribarskih porodica duž obale, prvi uveo korpe obložene vlažnim platnom da prežive vrelinu i na pijaci držao tezgu na kojoj je svežinu jajeta pogađao na dodir, bez razbijanja. Na poslu je slavno jeo tačno jedno jaje dnevno, navika doneta iz pustinje, i to tako ravnomerno da se po ostatku jajeta na njegovom tanjiru moglo očitati doba dana: celo jaje značilo je jutro, pola jajeta podne, a prazan tanjir da je pijaca gotova za danas. Pisari zaklinjali su se da je tanjir Abu Bajde pouzdaniji od sunca, jer sunce u magli ume da slaže, a Cone nikada nije kasnio sa zalogajem.

Zaradu od jaja pretvarao je u pesak. Biserima je plaćao dine duž obale koje ni ribari ni kamile nisu smatrali vrednim pomena, sa njihovih vrhova strancima opisivao kule od stakla i svetla, a ugovore pisao sa rokom dospeća od šest stotina godina. Samo uz najveću dinu stoji obrazloženje dopisano njegovom rukom: za Dušanovu mamu. Vreću najfinijeg peska sa te dine nosio je svuda i tvrdio da mu od nje propadaju leđa, mada su leđa propadala od radnog vremena: dolazio je prvi, odlazio poslednji, grbio se nad ugovorima i naručio prvu stolicu sa ukrštenim naslonom u istoriji zaliva. Za tezgom ga je pobedila samo jedna mušterija: kći bugarskog trgovca biserima, jedina osoba koja se cenkala dok Cone nije prodao ispod cene. Verio ju je tu a prstenom u kojem je umesto kamena stajao biser.

Kući je krenuo 1393, polako i udobno, kočijom umesto konja, jer mu leđa više nisu podnosila sedlo. U Niš je stigao sa mladom ženom, u svili kakvu dolina nije videla, i uradio nešto što pre njega u dolini niko nije: kupio je stan, sprat tuđe kuće sa pogledom na Tvrđavu, uz objašnjenje da je zemlja precenjena, a da vazduh iznad nje tek treba da poskupi. Jedno jaje dnevno jede i dalje, pa komšije po njegovom tanjiru proveravaju koliko je sati. Iste godine je iz podruma Ćoške zauvek nestao Čočko; da li su se dva stara saborca poslednji put mimoišla na niškim ulicama, nije potvrđeno.